PočetnaFajter
Fajter

FAJTER

by Saša Antić  (http://s-ant.blogspot.com/)

 

Vidim da se diže velika prašina oko ovih gluposti zvanih maraton.

Ovaj trčao ovako onaj onako. Jaka stvar !

Ovaj istrčao onaj odustao. To je već nešto !

Ovaj pronašo zid onaj nije našo zid. E to je već interesantno !!

Jer maraton bez zida to ti je ko prasetina bez masnoće i ko pivo bez alkohola, hoću reći, zašto ga onda uopšte piješ? Još malo će biti i light rakija, da bi je mogli svi piti. Kao i taj pomenuti maraton bez zida, ako bi to tako nekako moglo, e onda bi ga svi trčali. Ja sam u maraton došao iz boksa. To jest počeo sam sa karate-om, pa mi je to bilo nekako, onako, prefinjeno i čisto, vratim se sa treninga a ono nit krvi na majici nit pišaće po gaćama. Onda odem u džudo, to mi zvučalo prljavije, ono kad izgovoriš "džudo" uh jebote to mi je delovalo mrak. Kad ono isto sranje ko i karate. E onda sam otkrio boks. To mi je dugo išlo, i to mi je baš išlo, dok nisam povredio šaku. Tuko sam nekog frajera što je imao veštačke zube a ja to nisam znao, i udri i udri, i polomim pola koščica na prstima i nekako čak iščašim palac. Malo preskakao konop u teretani no i onda me boli šaka, i krenem na trčanje.

Obučem šuškavac i svako veče pola sata po parku. Svaki dan skinem po kilo-dva, i još se zabavljam usput, malo plašim devojčice: stignem ih sa leđa, viknem BU!, one vrisnu, a ja kažem - "ne boj se pile, nije manijak nego sportista". hehehe !!!

I tako malo po malo počeo ja da trčim maratone. prvo sam išao one od nekoliko kilometara, pa one od dva sata, i na kraju one od pet sati. E to je pojam, haos, ludilo, taj veliki maraton.  I taj zid  !!

Ja to krenem muški, jer ja sam fajter, nisam ja pi*kica. nagazim ga do daske. I onda možda malkice i popustim, naravno, niko ne može krvnički do kraja, ali tako se čeliči, bez toga ostaneš mlakonja i seronja do kraja života. Kad neko ne bi probao, otkud bi znao svoje granice, i kako bi ih pomerao? I poludim kad mi posle dođe neko i kaže da nije našo zid! Pa gde si bio, šta si radio? Šetao se ko neka baba, plašio se zida, zaobilazio ga naokolo, ucvikao ko dete od mraka. Ništa se ne boj, samo kreni muški i zid će tebe naći. Kažu da sam ja bokser pa sam zato glup, jer imam pljosnat nos. Ništa se ne bojte, imam ja kefalo, imam ja i internet. Sve ja znam... i taj glikogen i anaerobni prag, sve ja to imam u malom prstu, onom slomljenom. Nnam ja da se ne može na pragu trčati dva sata, inače to više nije prag. To je kako kad bi rekli da ti je maksimalni puls za 5 otkucaja iznad maksimalnog pulsa, jebiga toliko umem da brojim, dvanes rundi po 3 minuta, eh buraz, znam ja matematiku bolje od svih profesora ovog sveta. Kažu da ima u čoveku energije da trči muški 30-35km. molim lepo, pa ne mogu zbog toga da postanem žena, nisam ja taj tip za promene pola i gej parade. Dokle ide, idem, jer to bi bilo protiv muške prirode da se ide zaobilaznim putem, oko zida. Maraton bez zida, to je kao kod tih istih profesora kad prime platu, pa krenu sa onim belim kuvertama da raspoređuju za struju, za vodu, za porez, trte mrte. To ti je bez zida. Jok ja. Ja živim punim plućima. Ja primim platu, vratim dugove kao prvo jer sam pošten čovek, i onda pravac kafana. Ubijem se ko majka, treznim se 3 dana. Društvo, muzika, piće, kurve, ne žalim para. Kupim naravno cigara da imam do kraja meseca. Posle ću se do prvog krpiti malo odavde malo odande, zato postoje prijatelji.

Ta sredina meseca, to mi je taj maratonski zid ! Tad postane gusto, nemam ni za pivu ni za šljivu, trpi se, čeliči se. "Život je maraton"! negde sam to pročitao, jedan fini dečko je to rekao, ali je dugo imao neke svilene trenere i lutao je, tumarao, desetak maratona je tražio zid dok ga nije našao. Eto takvi talenti kad bi došli samo malo u boks, da se malo doklešu, da nabace par kila mišića, pa eventualno bi dobili i nešto od tog fajterskog karaktera. Pa onda malo treninzi u šuškavcu, pet šest kila da skinu, i ostane čista krtina, ovako ko ja. Ja mogu da cepam drva 48 sati bez prestanka, nema tu zida, ali drvca su drvca, a maraton je maraton. Nema tu da cepaš pola sata, pa malo zaliješ pivom, pa cepaš pola sata, pa kafica i ratluk i trgneš čašicu ljute i tako u krug.
Zato ja odem na maraton, da se dodatno namučim, to mi dođe kao neko pročišćenje. kao onaj prvi u mesecu. Za šta radim mesec dana? Da bi došao prvi u mesecu, ja podigo platu, i da se ništa ne dogodi? Prvi u mesecu ili prvi kilometar, koja je razlika? Tada se juri, tada se hvata zalet za ceo mesec, za ceo maraton. Ako si fajter, ako si muško, doći ćeš do zida, to i nije pitanje. To je stvar časti i snage, jer samo ako nađeš zid, samo to znači da si krenuo punim gasom, da si jednom rečju hrabar. A ovi ostali, da ih ne nazivam pravim imenima, ovi plašljivi što se hvale da su istrčali 20 i kusur maratona a nisu udarili u zid, to bi onaj Hitler sve postreljo i ne bi ništa pogrešio.
I još se prave pametni pa nagovaraju i druge ljude da se isto tako kukavički kriju od života i da se provlače kroz maratone ko puvež kroz gaće. Pod izgovorom da ih ne bi bolelo. Pa gde piše da treba da je bezbolno? Oni ionako ne znaju šta je maraton, šta mu je duša.

Kad uđem u cilj, majica mi ispovraćana, kolena mi krvare kako sam se saplitao i padao, skinem patiku i okrenem je naopačke a iz nje šljisss izleti pola litra krvi od puknutih žuljeva, padnem na asfalt i poljubim ga kao oltar.

To je maraton!!

Onaj sprint u zadnjih sto metara, urlik publike, kada dajem svoj maksimum, taj zadnji trzaj, kao kad trčim po platu, jer svaki kraj je novi početak. Za to vredi trčati pet sati, mučiti se, kao što se moraš mučiti u firmi 30 dana. A kad dođe plata, kad pištolj opali start, zna se, gas do daske! To što je život maraton, jebiga, to ne znači da ne može bar da započne ko sprint! Samo treba imati petlju, biti muško, hrabar, biti pravi fajter!