PočetnaPlanovi,tablice,želje i nadanja
Planovi,tablice,želje i nadanja

Planovi,tablice,želje i nadanja

by Saša Antić  (http://s-ant.blogspot.com/)


Ima svega na temu planova i maratonaca, programa treninga ovakvih i onakvih. Ovo nema veze sa Trenerima tako da mogu da odahnu :-) Sad to sve treba povezati u jednu ideju koja bi bila taj osećaj za napor koji treba steći, i poverenje u taj svoj osećaj. Dakle uzimam za primer maratonca koji trenira "po svome" i koji je dohvatio Galovejeve tablice. Hoću maraton od 2h49, kao što poželim parče pizze u pekari ili patike u sportskoj radnji. Već od starta shvatamo da su svi ti koncepti "naruči rezultat a ja ću ti napisati treninge" u osnovi pogrešni jer se ta kombinatorika svodi na želju a ne na realnost. Ako se ta dva poklope - odlično, no to se koliko vidim događa relativno retko i od svake grupe koja krene za pejsmejkerom većina ipak otpadne do cilja. Dakle sama ideja da "ako želim maraton 2h49 treba da trčim po tablicama za 2h49" neće imati istu logiku za onoga ko je u januaru već u formi za 2h53 i za onog koji je u formi za 3h08. Jedan će taj program otrčati "s rukama u džepovima" a drugi će se malo razmahati rukama i eto, isti trening nekako "odradiše" obojica. Ideja da se ta brzina može "naRučiti i zatim naučiti" mi nema potpore u logici jer stvari idu kontra - samo onaj koji "ZNA" da će u proleće biti u formi za maraton negde oko 2h49-2h52 može trenirati po programu za 2h49, dakle on tu brzinu već ima u nogama. Od petla ne možeš napraviti fazana, i kakve god mu tablice treninga napisao teško da će ikada preleteti više od 10 metara.

A za osećaj je potrebno nešto obrnuto od želje, potrebno je nešto što je gotovo nepoželjno u modernoj sportskoj psihologiji i onim bulšitima tipa "stremimo ka maksimalnom, ne zadovoljavajmo se postignutim, prevaziđimo sebe" jer u tom euforičnom klicanju obično ima više preterivanja nego realnosti, pa tako i nakon previsokih poletanja svaki pad na zemlju više boli. Odem na kontrolni polumaraton i završim ga za 1h25, dajem primer. Možda sam ga išao u osećaju maratona, možda sam ga točio, to samo ja mogu da znam. Ali samo ako želim da znam, da sebi priznam. I onda toliko jako "želim da verujem" da mi je to bilo lako, da počnem da se ubeđujem kako sam mogao PUNO brže. Iako sam prvo verovao da sam u formi za 1h23, eventualno 1h22 ako se full raspadnem, nakon nekoliko dana sam se oporavio i krećem u nove planove na krilima euforije. Nisam ga trčao maksimalno, dakle bio sam u formi za... 1h20, ma šta 1h20, mogao sam i 1h18! I eto nevolje, dođe maraton i ja krenem to fino po 4'/km, ihaaajjj, prvih 15km je svakome lako. Kad uteturam u cilj nakon 3h12 okriviću toplo vreme, loše spavanje, bla bla. A eto, bio sam u formi, polumaraton je pokazao :-) Takvi "odokativni" testovi nam pokažu samo ono što želimo da verujemo.

Ako hoću pravi test onda ipak moram zagristi i pošteno otrčati neku kontrolu, i prihvatiti taj rezultat kao realnost. 5km za ovoliko ili onoliko, svaki broj je vrlo jasna i nedvosmislena "presuda". Jeste da ta realnost ubija nadu, no to nije nešto loše, to je naprotiv dobro. Jer od preteranog nadanja ćemo se samo razočarati, a što je najgore loše ćemo istrčati trku. Ako kontrola surovo kaže da sam u formi za maraton 2h55, koja je poenta da se zalećem sa grupom koja će ga ići 2h48? Zar nije bolje da "sanjam" sat vremena kraće i da odmah sa starta krenem svojim tempom, i istrčim najbolje za šta sam spreman, umesto da "sanjam" sat duže ali da se posle 15-og kilometra bolno budim narednih dva sata i još koliko je potrebno do 3h10? I da sad vratim skalu na početak, zar nije najbolje i najpoštenije (prema sebi) otrčati SADA kontrolu na 5km pa videti koje tablice da napravim? Zar nije bolje trenirati za ono što ti je u dometu, umesto "zinuti više nego što možeš da progutaš"? I svi mi sve ovo donekle znamo, no kad dođe maraton nekako imam osećaj da većina pukne, neko više neko manje. Raspadnu se i oni rekreativci "sanjari" koji treniraju po svome, ali i oni drugi koji nose dresove nekih atletskih klubova, na osnovu čega pretpostavljam da su bar nekada u životu videli nekog trenera, bez obzira koliko su ga slušali. Raspadne se i elita koja tako trenira po "tablicama za učenje ritma". Pogrešna pretpostavka (ma krenućeš ga po 3'20'' pa makar crko, jer toliko ide i konkurencija) podržana odgovarajućim planom (svakog četvrtka deonice na ritmu 3'20 da "naučiš" tu brzinu) i zanemarivanje realnosti (na jednoj kontroli je bilo vruće, druga je bila posle prehlade, treća posle dugačkog putovanja, četvrta "u punom treningu" ali nakon Tapera ćeš da letiš duplo brže) kao i manjak trka (jedan maraton godišnje, i zna se, ritam 3'20, ako boli stisni zube, boli i njih) i eto odjednom je i od njih pola "prohodalo" baš kao divan primer rekreativcima kako se to radi.

Nakon milion reči od kojih kao i uvek bar 2/3 bespotrebnih, mogu samo da zaključim da je osnova svega da plan bude realan, a realnost (Forme) nije teško naći. Staneš na crtu i izvoli, da vidimo od čega si napravljen. Neko vreme sam fantazirao kako bi trebalo trčati redovne "kao kontrole" tipa da radim neke tempiće uvek na istom pulsu i da upoređujem vremena, ili da idem istim ritmom i da upoređujem pulseve, no shvatio sam da od tog posla nema ništa. Mogu deset puta otrčati 15km tempića na pulsu 145 i to će biti deset različitih intenziteta jer ja ne treniram šematski pa mi je jedan tempić posle dana odmora, drugi "jer pada kiša mada sam hteo na biciklu", treći je ujutru nakon dobrog spavanja, a četvrti je popodne nakon posla na mrtvim nogama... i tako se tu dobije sve i svašta, nikakvo poređenje nema smisla. To bude u rasponu od nekoliko minuta na gore pa nazad na dole, pa opet - imalo bi smisla samo za nekoga ko npr utorcima dosledno trči tempić u isto doba dana i u sličnom stanju umora/odmora, dakle za profija što se tiče treninga a šta god bio u ostatku života.

I tako se vratim na tablice i rešenje kako ih treba čitati. Ako želim plan za 2h50, eto da vidim kako to izgleda, ne bi bilo loše da paralelno odštampam i plan za 2h59, primera radi. Odem na jedan od treninga koji u planu 2h50 glasi (čak štaviše to sam trebao juče, hehe, no nije to poenta nego ovaj primer mi je idealan) "8 x 1000m in 03:39 / 200m traben" dakle trčim 8 hiljadarki sa između kasom 200m. A evo i pulseva:

Tempolauf                       04:00   -  04:12  -  puls 152 - 166

Anaerobe Schwelle bei     03:47   -  03:59  -  puls 159 - 167

Baš je to fino rastegnuto, kako opseg tempo pulsa tako i opseg anA-praga no već iz ovoga vidim da mi je dovoljno ono što sam razmišljao malopre: osećaj napora, i realnost. Jedan dan će mi "prag" biti na 159 drugi dan na 167, no jasno znam kada sam "tu negde oko praga" a brojevi su samo očitavanja, nikako uputstva. U danu kada mi noge klecaju preko pulsa 160 bilo bi ubitačno tresti tolike hiljadarke na 167, verovatno bih se razboleo ili povredio. A tempo mi jeste oko 4'00'', sačuvaj bože kad bi bio 4'12''. Pulsevi na tih 15km/h, pa šta znam, verovatno u sredini opsega, dakle pogodili su i to. Zanimljivo je da ritam maratona praktično zovu "tempo" što se poklapa sa mojim čuđenjem nakon svakog bržeg maratona - cele godine o maratonu razmišljam kao o Dužini, na treningu ponekad napravim neku "tempo-dužinu" a posle dobrog maratona redovno uskliknem - jebote pa ovo je praktično ipak nekakvo tempo trčanje? No za takav "dobar" maraton budem odmoran samo jednom u dve godine, a sve ostale ipak otrčim u tempiću...

Koristi od povremenog gledanja raznoraznih tablica:

1) setim se da nisam odavno otrčao pravu dužinu. to jest, toga se setim često, no kad pogledam neke tablice onda shvatim koliko sam dužina propustio, e to je već puno očiglednije

2) podsetim se referenci, češće razmislim o odnosu brzina/puls(napor) umesto da jedan dan razmišljam samo o brzini a drugi dan samo o pulsevima

3) steknem svest o tome koliko ozbiljno drugi treniraju, pa mi moje zvrndanje postane neozbiljno. ako samo imam maglovitu ideju da ću "kasnije na trčanje", naješću se za doručak sira i tunjevine, a ako pogledam tablice i kažu 3x3km onda ću pojesti tosta i meda i razmišljati o tome kako proteini za doručak podižu nivo uree i čuditi se kako sam nekada mogao jesti za doručak jaja i sir pa ići na tempo trčanje. tablice povećavaju osećaj za red, značaj sistematičnih priprema za neki izazov, jednom reči - trening.

4) mogu da odredim koliko treniram. poredeći zbir 7-dnevnih treninga iz nekih tablica i zbir mojih treninga, lako ću videti da li treniram 20% više ili 20% manje od optimalnog. to je možda i najveća prednost tablica, naravno samo za onoga ko ima neki kvalitetan plan priprema.